Hroničar i pisac Branko Najhold obelodanjuje najveće zemunske zablude. Gardoš je brdo, a ne građevina na njegovom vrhu, njegovo ispravno ime je Milenijumski spomenik, Katolička crkva na pijaci nikad nije bila pravoslavni hram

gardos putokaz

DECENIJAMA jedan čovek skuplja najrazličitije priče i podatke o Zemunu. To je Branko Najhold, vešti hroničar koji je do sada napisao nebrojene knjige.

Ovog puta priču ne puštamo da hodi na tu stranu. Među bezbrojnim pripovestima o istoriji, "Beogradske priče" zamolile su Najholda da nam objasni netačne interpretacije nekih istorijskih događaja vezanih za grad. Poznati stručnjak sada se pozabavio sugrađanima koji "sa malo stvarnog znanja, ali sa mnogo sigurnosti u ono što su pogrešno naučili, šire svoje istine o Zemunu".

- "Da ti ja kažem..." obično je početak rečenice kojom će onima zainteresovanim otpočeti priču o ovome ili o onome, o čemu i sami znaju površno ili pogrešno, ali su ubeđeni da je to što pričaju tako i nikako drugačije, pa i kada neko pokuša da ih ispravi ne prihvataju nikakav argument i tvrdoglavo se drže svoje verzije...

Ovim rečima Najhold objašnjava svoju potrebu da ispravi neke zemunske neistine.

Gde je Gardoš?

- NA svoj užas shvatio sam da neki Zemunci još naučili nisu da razlikuju Gardoš od kule koja se nalazi na njegovom vrhu - kaže Najhold. - Breg o kojem govorimo je sve ono što je ograničeno ulicama Nade Dimić, Cara Dušana, Njegoševom i Dunavom. Pored toga, najčešća zabluda Zemunaca vezana je za ime kule na vrhu Gardoša. Iako ta monumentalna građevina ima svoje ime i zna se šta je, Zemunci je, gotovo od reda, zovu Kula Sibinjanin Janka, dok novinari, uz to netačno ime, koriste često i naziv Gardoška kula. A ta kula, koju su podigli Mađari 1896. godine u okviru proslave svog hiljadugodišnjeg boravka u Panoniji zvanično se zove Milenijumska kula, ili, ako ćemo baš da cepidlačimo - Milenijumski spomenik.

Sibinjanin Janko je posrbljeno ime mađarskog plemića Janoša Hunjadija koji je boravio u Zemunu 1456. godine i odatle je rukovodio odbranom Beograda kojeg su opsedale turske snage. Hunjadi je tada boravio u utvrđenju na Gardošu, prelazeći svakodnevno u napadnuti Beograd. Neki stari Zemunci su to utvrđenje zvali Hunjadijev grad, a ostaci te srednjovekovne građevine delimično su sačuvani.

Tako naš sagovornik kaže da su ostaci utvrđenja "zasebna priča", a da su u sedištu tvrđave opasane zidinama Mađari, znatno kasnije napravili Milenijumski spomenik, krajem 19. veka, 440 godina posle Hunjadijeve smrti.

milenijumski spomenik

 Milenijumski spomenik

- Zemunci greše i kada govore o arhitektonski neobičnom zdanju na mestu gde se račvaju ulice Tošin bunar i Prilaz - nastavlja Najhold. - To zdanje podigli su 1930. godine zemunski evangelisti kao svoj hram i toj nameni zgrada je služila sve do posle Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovana. Zemunci, međutim, listom to zdanje zovu Sinagoga i teško im se to iz glave izbija. Mnogi su čak spremni i da se klade da je tu bila jevrejska sinagoga.

 

Crkva i džamija

 

- BEZBROJ puta od Zemunaca sam slušao priču kako je katolička crkva na pijaci - Crkva Blažene djevice Marije - prvobitno bila pravoslavna bogomolja koju su katolici oteli i preuredili u svoj hram - dodaje naš sagovornik. - Ključni dokaz svih tih mudrovanja bila je činjenica da je oltar u toj crkvi okrenut ka istoku - a tako je samo kod pravoslavnih crkava, zaključivale bi zemunske sveznalice.

Pri tom bi s uma smetali, ili ni znali nisu, da su i molitvene niše u muslimanskim džamijama uvek okrenute ka istoku, a na mestu današnje katoličke crkve na pijaci svojevremeno je upravo džamija bila, a ne pravoslavna crkva.

Šetnju zemunskim zabludama Najhold nastavlja predrasudom da su dve ljubavnice Vuka Karadžića sahranjene na zemunskom groblju.

- U Zemunu je Vuk, što duže što kraće, boravio 30 puta i imao je tu mnoštvo prijatelja i poštovalaca, ali ni tu nikakve ljubavnice njegove nisu notirane. On je 1815. upoznao "slepicu" Živanu, koja je živela od kazivanja srpskih narodnih pesama i prosjačenja. Njena učenica bila je "slepa Jeca", odnosno Jelisaveta, i Vuk je od njih dve zabeležio veliki broj narodnih pesama. Obe te žene, koje su pomogle Karadžiću da obogati sakupljeni fond, umrle su u roku od samo tri nedelje, Živana u decembru 1827, a Jeca u januaru 1828. godine. Obe su sahranjene na "zajedničkom" groblju. Tako u Zemunu Vuk nije imao ljubavnice, već je sarađivao sa "slepicama" koje su, u suštini, bile čuvari nacionalne poezije. Za termin "slepica" pouzdano ne možemo da potvrdimo da su zaista bile slepe ili ne, već su na taj način ponekad imenovali žene koje su se, pored ostalog, bavile prenošenjem poezije na jedini način na koji su znale i umele.

Nekada je u Zemunu postojala kafana "Sedam graničara", a jedna od gluposti rođenih u njoj jeste priča kako je tu svraćao mladi Sava Šumanović dok je još učio škole, i kako nije imao novca, plaćao je domaćinu u slikama.

crkva blazene djevice marije Crkva Blažene djevice Marije

 

- Šumanović je u Zemunu samo gimnaziju učio i posle mature u 18. godini je otišao, a tada još nije bio slikar, već talentovani učenik. Drugo, poticao je iz imućne porodice i roditelji su mu redovno slali novac, i, najzad, gimnazijalcima je u to vreme bilo najstrože zabranjeno da idu po kafanama. Po završetku gimnazijskog školovanja, pogotovo kada je postao slavan slikar, Šumanović nije dolazio u Zemun.

Nekada davno, pripoveda dalje naš sagovornik, poljoprivredne mašine "Zmaj" iz Zemuna bile su poznate širom sveta. Neki od starih radnika tvrdili su da znaju kako je nastalo ime fabrike - po datumu osnivanja, 3. maju. Neko je, navodno, to izvitoperio čitajući datum kao "Zmaj".

- Istina je da je "Zmaj" bio fabrika aviona, osnovana 15. marta 1927. godine. Dakle, ne 3. maja, pa prema tome priča i bez nastavka u vodu pada. A nastavak je još dublje u vodu gura, jer na predratnoj znački tog preduzeća predstavljen je zmaj u letu, što je jednoj aeroplanskoj fabrici sasvim primereno bilo.

I posle Tita - Broz

NA katoličkom delu zemunskog groblja, na glavnoj aleji u blizini kapija prema Grobljanskoj ulici, stoji nadgrobni spomenik sa imenom Josipa Broza, tu sahranjenog 1941. godine.josip broz tito

- Još kao dete, kada sam sa razredom preko groblja išao, neko od mojih drugara bi obavezno izvalio nešto povodom tog spomenika i, naravno, odmah ćuškom bio ućutkan od strane učiteljice - seća se Najhold. - Kasnije se u kafanskim razgovorima, uvek u pola glasa, često i taj nadgrobni spomenik pominjao, uglavnom u okviru široko rasprostranjene priče da je pravi Josip Broz sa nadimkom Tito poginuo početkom rata, a da su njegovi partijski drugovi tada na upražnjeno mesto ubacili dvojnika. Ta priča imala je mnoštvo detalja, a spomenik na zemunskom groblju uvek je figurirao kao krunski dokaz.

Kako objašnjava naš sagovornik, nedugo po Titovoj smrti ta priča krenula je i javno, "samo su sada njeni glavni kazivači bili njegovi dojučerašnji čankolizi".

- Zalud sam u raznim situacijama govorio da nadgrobnik nikakve veze sa Titom nema, čak su se i čudili da ja, od detinjstva zakleti antikomunista, toliko branim Tita. A ja nisam Tita branio, već - istinu. Ipak, misterije nikakve nema, barem što se Josipa Broza, pokopanog u Zemunu, tiče. On je rođen 1877. godine u mestu Brezje, u Hrvatskom Zagorju, dakle Titov je zemljak, ali ni u kakvoj bližoj rodbinskoj vezi, jer tamo ni prezime Broz, a još manje ime Josip, nisu nikakva retkost. Uostalom, taj "zemunski" Josip Broz nikada se politikom bavio nije. Čovek je dugo radio u Nemačkoj, u Bremenu, kao prevodilac u tamošnjem hrvatskom iseljeničkom društvu, u Ogulin je došao posle Prvog svetskog rata, a zatim se preselio u Zemun, gde je i umro 1941. godine. Sahranili su ga sin Rudolf i snaja Jelena koji su kasnije takođe pokopani u istoj grobnici. Da li je Tito zamenjen dvojnikom - to je pitanje u koje neću da ulazim. I ako jeste i ako nije, to sa Zemunom nikakve veze nema, a ja se ipak prvenstveno lokalnom istorijom bavim.

Dilema sa "Zemunćanima"

- DOK sam istraživao, jedan moj prijatelj, obrazovan prilično, pokušao je da mi dokaže ispravnost reči "Zemunćanin" - uz osmeh kaže Najhold. - "Kako može Senćanin, Kikinđanin, Čačanin... tako može i Zemunćanin", bio je njegov argument, na šta sam ga pitao "A što onda nije Zrenjaninćanin ili Smederevćanin?".

Problem je lingvistički, pa se Najhold konsultovao sa stručnjakom Egonom Feketeom, koji mu je potvrdio da bi "moglo i ovako i onako", ali da lingvistika prihvata kao ispravan onaj oblik koji je odomaćen u govoru već veoma dugo.

branko najhold

Branko Najhold

 

- Prema tome, u slučaju Zemunac ili Zemunćanin samo je Zemunac ispravno, a Zemunćanin, to smo obojica konstatovali, forsiraju pojedinci koji žele da pokažu kako i oni o Zemunu znaju nešto što, navodno, drugi ne znaju, drugim rečima - da bi se pravili važni.

Priče o Zemunu i Zemuncima bezbrojne su, a kao svaka duhom bogata varoš i ova je imala svašta da ispripoveda, a njene priče i dalje teku i bujaju. Zato nije čudno što su ovdašnji žitelji toliko ponosni na svoju prošlost.

- Postoji rečenica koja ustanovljava jedini kriterijum ko je Zemunac, a ko ne. Ona se našla na pozivu za osnivanje Kluba matične kulture ovog grada, a glasi: "Biti pravi Zemunac nije stvar krštenice, nego je stanje duha".

 

NE ČITAJ KAO ŠTO JE NAPISANO

 

"KAD običan svet greši, to još nekako i mogu da razumem, ali kada greške prave oni koji su za nešto profesionalno zaduženi, i za to plate primaju - e, to je već mimo mojih poimanja."

Ovim rečima Najhold počinje pripovest o tome da se jedna ulica u Zemunu zove po trgovcu i kulturnom radniku iz 19. veka Vasiliju Vasilijeviću, ali nemarom gradskih vlasti njegovo prezime je preimenovano u Vasiljević, dok je Ignjat Karl Sopron dobio ulicu, ali mu je izbačeno prvo, pravo ime, već je ostao samo Karl. A to mu je bilo drugo ime, što je kod katolika uobičajeno. U ovom slučaju ulica bi morala da nosi ime po Ignjatu Sopronu.

Najzad, kada su vlasti 2003. godine Ulici Stevana Jovanovića vratili stari naziv - Svetotrojična, firmopisac je napravio zbrku pa je na tabli ispisan naziv "Svetotrojčina".

- Onaj ko je to ispisao nije bio kriv - kaže Najhold. - Isti, pogrešni nazivi objavljeni su i u "Službenom listu" grada Beograda broj 5, od 30. marta 2004. godine, čime je odluka o preimenovanju ulica ozakonjena, pošto su je odbornici Skupštine grada Beograda usvojili na sednici dan ranije.

"MAGISTARSKI" TRG

- PRE nekoliko godina u šalter-sali zemunske opštine uveden je automat koji strankama izbacuje broj - podseća Najhold. - Prestale su gužve i duvanja za vrat, i potez uprave je za svaku pohvalu. Ali...

Na ceduljici sa brojem u zaglavlju, "da se zna gde si", izlazi odštampano: "Opština Zemun, Magistarski trg br. 1".

- A nisi na Magistarskom, nego na Magistratskom trgu. Slično jeste, ali daleko od tog da je isto. Zvanično mi nikada nije objašnjeno kako je do greške došlo, a nezvanično sam saznao da je majstor koji je mašinu programirao pogrešno uneo adresu.