IN MEMORIAM: Odlazak Branka Najholda, pisca, kolekcionara i naratora najlepših zemunskih priča
HIROVITOST Dunava i visina Gardoša možda nisu toliko burne kakva je istorija Zemuna koju pamte. Reka je pri obali miroljubiva, savršena za brodske vezove, kafanice i dobronamerne goste. Sa druge strane, visina gradskog brega, Gardoša, opet nije značajna, ali će mnogi reći da je pogled odatle zasigurno najlepši.
Pa opet, kada je o njima pripovedao Branko Najhold dubina Dunava stremila je okeanskom dnu, a Gardoš himalajskoj visini. Ovaj stvaralac, koji nas je ovih dana napustio, ostavio je iza sebe više od 50 knjiga, svaku jednako interesantnu, i svaku posvećenu nekoj od čarolija zemunske prošlosti.
"Beogradske priče" su imale čast da nam Najhold bude sagovornik u nekoliko navrata, a da posle razgovora sa njim izrone one pripovesti koje bi zainteresovale svakog čitaoca. Branku nikad nisu bile potrebne budalaste najave savremenog novinarstva tipa "nećete verovati svojim očima", "zanemećete" i slično, već su njegove pripovesti bile dubinske, unekoliko očinske prema čitaocu, koji bi, na kraju, svakako zanemeo. Brinuo je Branko za svakog od njih tako što je marljivo čuvao trasu sećanja na sve one koji su živeli u Zemunu i stvarali u njemu.
Poistovetio je Zemun sa životom, pokazujući da je za svakog pisca grad metafora samog ljudskog postojanja. Znao mu je početke, krajeve, najlepše ljubavi i najteže muke, ali uvek je bio nepopravljivo zaljubljen u njegovu suštinu. Tu je ostajao bez dlake na jeziku, pa nije štedeo na istinoljubivosti ni onda kada bi pretila da će mu napraviti velike probleme.
Na ovim stranicama se sećamo, na primer, kako nam je pripovedao o Kontumacu i neverovatnoj istoriji tog sanitetskog kordona koji je tokom jednog i po veka razdvajao Austriju i Tursku, a umestio se u današnji Zemunski park. Pamtimo njegov namršten lik kada tumači kako je usred toga parka i danas ostavljen razlomljen rimski sarkofag.
Posebno je učio čitaoce o zemunskim zabludama, upozoravao da Gardoš nije kula već brdo na kojem se ona nalazi, strpljivo i bezbroj puta nanovo pripovedao istoriju te građevine čije je pravo ime Milenijumska... "Divio se" upornosti onih koji bi počinjali rečenicu sa: "Da ti ja kažem...", a onda bi ostajali tvrdoglavo u krivu.
Bio je jedan od osnivača i organizatora Salona karikature koji uživa svetski renome, a prilikom osnivanja kluba Matične kulture ovog grada, Najhold je bio autor "definicije" Zemunca. Jer, na našem podneblju su ljudi skloni da svakakve epitete i termine svojeglavo i neumesno koriste, a onda je došao Branko i lepo im objasnio: "Biti pravi Zemunac nije stvar krštenice, nego je stanje duha".
Tako je, eto, iskusnog pisca i istraživača pozvao njegov "Odbor počivših Zemunaca" da presedava uglednom, "nebeskom skupu". Celog života pisao je i istraživao ono što su oni radili, a sada su ga pozvali da "zaviri" iza zavese istorije koju je uporno rasklanjao, čuvajući ih od zaborava.
